SUNDAY, FEBRUARY 25, 2018

Sunday of Orthodoxy – Недеља Православља

On this day the Church commemorates the final ending of the Iconoclast controversy and the definitive restoration of the holy icons to the churches by Empress Theodora, acting as Regent for her young son Michael III. This took place on the first Sunday in Lent, 11 March 843. There is, however, not only a historical link between the first Sunday and the restoration of the icons but also a spiritual affinity. If Orthodoxy riumphed in the epoch of the Iconoclast controversy, this was because so many of the faithful were prepared to undergo exile, torture, and even death, for the sake of the truth. The Feast of  Orthodoxy is above all a celebration in honour of the martyrs and confessors who struggled and suffered for the faith: hence its appropriateness for the season of Lent, when we are trying to imitate the martyrs by means of our ascetic self‐denial. The fixing of the Triumph of Orthodoxy on the first Sunday is therefore much more than the result of some chance historical conjunction.

The Triodion gives the text of a special ‘Office of the Triumph of Orthodoxy’, which is held at the end of Matins or, more commonly, at the end of the Divine Liturgy on this Sunday. The Office celebrates not only the restoration of the holy icons but, more generally, the victory of the true faith over all heresies and errors. A procession is made with the holy icons, and after this extracts are read from the synodical decree of the Seventh Ecumenical Council (787). Then sixty anathemas are pronounced against various heretics dating from the third to the fourteenth century; ‘Eternal Memory’ is sung in honour of the emperors, patriarchs, and fathers who defended the Orthodox faith; and ‘Many Years’ is proclaimed in honour of our present rulers and bishops. Unfortunately in many parts of the Orthodox Church today this impressive service has fallen into disuse; elsewhere it is performed in a greatly abbreviated form. Before the Triumph of Orthodoxy came to be celebrated on the first Sunday, there was on this day a commemoration of Moses, Aaron, Samuel, and the prophets. Traces of this more ancient observance can still be seen in the choice of Epistle reading at the Liturgy (Hebrews 11: 24‐6, 32‐40), and in the Alleluia verse appointed before the Gospel: ‘Moses and Aaron among His priests, and Samuel among them that call upon His Name’.

The Reading from the Epistle of the Holy Apostle Paul to the Hebrews  (11: 24-26, 32 – 12: 2)

Brethren, by faith Moses, when he became of age, refused to be called the son of Pharaoh’s daughter, choosing rather to suffer affliction with the people of God than to enjoy the passing pleasures of sin, esteeming the reproach of Christ greater riches than the treasures in Egypt; for he looked to the reward.  And what more shall I say? For the time would fail me to tell of Gideon and Barak and Samson and Jephthah, also of David and Samuel and the prophets: who through faith subdued kingdoms, worked righteousness, obtained promises, stopped the mouths of lions, quenched the violence of fire, escaped the edge of the sword, out of weakness were made strong, became valiant in battle, turned to flight the armies of the aliens.  Women received their dead raised to life again.  Others were tortured, not accepting deliverance, that they might obtain a better resurrection.  Still, others had a trial of mockings and scourgings, yes, and of chains and imprisonment.  They were stoned, they were sawn in two, were tempted, were slain with the sword.  They wandered about in sheepskins and goatskins, being destitute, afflicted, tormented - of whom the world was not worthy.  They wandered in deserts and mountains, in dens and caves of the earth.  And all these, having obtained a good testimony through faith, did not receive the promise, God having provided something better for us, that they should not be made perfect apart from us.  Therefore we also, since we are surrounded by so great a cloud of witnesses, let us lay aside every weight, and the sin which so easily ensnares us, and let us run with endurance the race that is set before us, looking unto Jesus, the author and finisher of our faith, who for the joy that was set before Him endured the cross, despising the shame, and has sat down at the right hand of the throne of God.

THE GOSPEL READING FROM SAINT JOHN  (1: 43-51)

At that time, Jesus wanted to go to Galilee, and He found Philip and said to him, “Follow Me.”  Now Philip was from Bethsaida, the city of Andrew and Peter.  Philip found Nathanael and said to him, “We have found Him of whom Moses in the law, and also the prophets, wrote - Jesus of Nazareth, the son of Joseph.”  And Nathanael said to him, “Can anything good come out of Nazareth?”  Philip said to him, “Come and see.”  Jesus saw Nathanael coming toward Him, and said of him, “Behold, an Israelite indeed, in whom is no deceit.” Nathanael said to Him, “How do You know me?”  Jesus answered and said to him, “Before Philip called you when you were under the fig tree, I saw you.”  Nathanael answered and said to Him, “Rabbi, You are the Son of God!  You are the King of Israel.”  Jesus answered and said to him, “Because I said to you, ‘I saw you under the fig tree’ do you believe?  You will see greater things than these.”  And He said to him, “Most assuredly, I say to you, hereafter you shall see heaven open, and the angels of God ascending and descending upon the Son of Man.”

COMMENTARY

The Apostle Nathanael, in this pericope, provides a worthy example to follow in our own lives, as we await the Second Coming of our Lord and Savior, Jesus Christ. Nathanael is praised for having no deceit. This quality infers that he is straightforward with others and has a pure heart. The phrase pure in the heart causes us to recall Christ’s teaching in the Sermon on the Mount: “Blessed are the pure in heart, for they shall see God”. It was only Nathanael’s vigilance in maintaining the purity of heart that allowed him to recognize that Jesus Christ is the Son of God. May Christ our God teach us to have the love and patience necessary to maintain a pure heart, strengthening our will by uniting it to His own, and helping us to recognize Christ as we encounter Him in His icons we see in the people we encounter every day!

Читање из посланице Јеврејима светог Апостола Павла (11: 24-26, 32 – 12: 2)

Вером Мојсије, кад би велики, не хтеде да се назива син кћери Фараонове; И воље страдати с народом Божијим, неголи имати земаљску сладост греха: Државши срамоту Христову за веће богатство од свега блага мисирског; јер гледаше на плату.

И шта ћу још да кажем? Јер ми не би достало времена кад бих стао приповедати о Гедеону, и о Вараку и Самсону и Јефтају, о Давиду и Самуилу, и о другим пророцима, Који вером победише царства, учинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, Угасише силу огњену, побегоше од оштрица мача, ојачаше од немоћи, посташе јаки у биткама, растераше војске туђе; Жене примише своје мртве из васкрсења; а други бише побијени, не примивши избављење, да добију боље васкрсење; А други ругање и бој поднесоше, па још и окове и тамнице; Камењем побијени бише, претрвени бише, искушани бише, од мача помреше; идоше у кожусима и у козјим кожама, у сиротињи, у невољи, у срамоти; Којих не беше достојан свет, по пустињама потуцаше се, и по горама и по пећинама и по рупама земаљским. И ови сви добивши сведочанство вером не примише обећања; Јер Бог нешто боље за нас одреди, да не приме без нас савршенства. Зато, дакле, и ми имајући око себе толику гомилу сведока, да одбацимо свако бреме и грех који је за нас прионуо, и с трпљењем да трчимо у битку која нам је одређена, Гледајући на Начелника вере и Свршитеља Исуса, који место одређене себи радости претрпе крст, не марећи за срамоту, и седе с десне стране престола Божијег.

Читање светог Јеванђеља по Јовану 1, 43-51

А сутрадан намисли изићи у Галилеју, и нађе Филипа, и рече му: Хајде за мном. А Филип беше из Витсаиде, из града Андријиног и Петровог. Филип нађе Натанаила, и рече му: За кога Мојсије у закону писа и пророци, нађосмо Га, Исуса сина Јосифова из Назарета. И рече му Натанаило: Из Назарета може ли бити шта добро? Рече му Филип: Дођи и види. А Исус видевши Натанаила где иде к Њему рече за њега: Ево правог Израиљца у коме нема лукавства. Рече Му Натанаило: Како ме познајеш? Одговори Исус и рече му: Пре него те позва Филип видех те кад беше под смоквом. Одговори Натанаило и рече Му: Рави! Ти си Син Божији, Ти си Цар Израиљев. Одговори Исус и рече му: Што ти казах да те видех под смоквом зато верујеш; видећеш више од овог. И рече му: Заиста, заиста вам кажем: Одселе ћете видети небо отворено и анђеле Божије где се пењу и силазе к Сину човечијем.

МОЛИТВЕ БОГОРОДИЦИ Свети Јефрем Сирин - Пресвета Владарко Богородице, само си Ти једина чиста душом и телом; само си Ти једина надвисила целомудрије и девичанство; само си Ти једина постала обитељ свеколике благодати Светога Духа! Не одбаци мене недостојног, нечистог који душу и тело оскрнави сластољубивим животом својим; очисти ум мој од наклоности к страстима; обрати к беспрекорним тежњама блудеће и слепе помисли моје; буди руководитељка осећања мојих; ослободи ме од господареће у мени рђаве и срамне склоности према предрасудама и страстима; ослаби грех који ме мори, даруј бодрост и разборитост бедном, помраченом уму мом, да бих се ја, избављен од греховне таме, удостојио славити Тебе, истиниту Матер истините Светлости - Христа Бога нашег, јер Тебе једину с Њим и због Њега благосиљају видљива и невидљива створења, сада и свагда и кроз све векове. Амин!

Прва недеља Великог поста

Пост овај назива се Великим, и због посебне важности, и са своје дужине. Састоји се од Свете четрдесетнице и Страсне седмице. Четрдесетница је установљена, од стране Цркве, ради подражавања 40-дневног поста и молитве Господа Исуса Христа, које је Господ држао - после свога крштења, удаљивши се у пустињу - пред своје ступање на проповед Јеванђеља. Иза Св. четрдесетнице, која се завршава у петак Шесте седмице поста, долази пост Страсне седмице, посвећен учествовању у страдањима и смрти Господа Христа, по заповести његовој да ће „доћи... дани кад ће се отети Женик од њих, и онда ће постити у оне дане" (Лука 5, 35).

ПРВА СЕДМИЦА ВЕЛИКОГ ПОСТА

Зове се, она, и Чиста, јер се за време ње - у песмама и молитвама - чује вапај душе која се каје, чисти, оплакује своје грехе. Тим „стихотворенијима", Црква учи верне да се одрекну греха у који су пали, и да не изгубе рај - неуздржљивошћу Прародитеља, него - да самопрегором уздржавања доћу до спасења и вечног живота. Даље, у Служби ове седмице, препоручују се пост, молитва, сузе, покајање, духовни подвизи, чишћење тела и душе, одрицање од греха и страсти, и присвајање врлине бдења, - све: да бисмо се достојно поклонили крсту, и духовно прославили Христово васкрсење. За време овога дела Поста, молитве су дуже и свечаније, а читању је дато више места него појању. Дужину молитава ове седмице још више повећава Велики канон Св. Андреје Критског, на повечерју прва четири дана Поста. У овој, као и у последњој седмици, пост је знатно пооштрен, на тај начин што се прва два дана поста, а по могућству - и четири дана, ништа не једе.