SUNDAY, DECEMBER 15, 2024
Twenty-fifth Sunday After Pentecost
The Orthodox Church, from the beginning of Christianity (read Eusebius, from the time of St. Constantine the Great, who quotes writers who knew personally the Apostles) has always seen these times as times of prayer, penitence, and fasting. We wait until the Birth of Christ and his Resurrection until we celebrate. Only then do we feast. In fact, for a week after these events, fasting is prohibited. We must, however, prepare ourselves for His Birth and Resurrection when they occur. Being all sinners, we cannot do this without penance, and that includes fasting.
Fasting from foods is intended as spiritual preparation for an experience of deeper communion with God. Each person is a unity of body and soul. A right spiritual diet and a discipline of fasting go together and strengthen each other. Just as prayer benefits not only the soul but also the body so also fasting from foods benefits not only the body but also the soul. Fasting and prayer make us more sensitive to God's personal presence. At important times of their lives the Prophets fasted and prayed. So did Jesus, the Apostles, Saints and Church Fathers.
Fasting must be undertaken willingly and not by compulsion. God doesn't need our fasting. We don't fast as a kind of personal punishment for our sins. We cannot pay God back for sins but we can only confess them to Him to receive forgiveness. Fasting with a willing spirit and not just with an attitude of fulfilling a religious obligation means that we keep the purposes of fasting always before us which is to develop self control and to remember God and His Kingdom. That way we fast not only in what we eat but also in how much we eat. Fasting is simplicity of eating. We leave the table not with loaded stomachs. Being a little hungry during the day becomes a constant reminder of God, of our dependence on Him, and of the fact that the Lord alone can give us "food that lasts for eternal life" (Jn 6:27). In fasting and prayer, he reveals Himself to us as our true food and drink.
THE READING FROM THE EPISTLE OF THE HOLY APOSTLE PAUL TO THE EPHESIANS (4: 1-6)
Brethren, I, therefore, the prisoner of the Lord, beseech you to walk worthy of the calling with which you were called, with all lowliness and gentleness, with longsuffering, bearing with one another in love, endeavoring to keep the unity of the Spirit in the bond of peace. There is one body and one Spirit, just as you were called in one hope of your calling; one Lord, one faith, one baptism; one God and Father of all, who is above all, and through all, and in you all.
THE GOSPEL READING FROM SAINT LUKE (10: 25-37)
At that time, a certain lawyer stood up and tested Jesus, saying, “Teacher, what shall I do to inherit eternal life?” He said to him, “What is written in the law? What is your reading of it?” So he answered and said, “’You shall love the Lord your God with all your heart, with all your soul, with all your strength, and with all your mind’, and ‘your neighbor as yourself.’” And He said to him, “You have answered rightly; do this and you will live.” But he, wanting to justify himself, said to Jesus, “And who is my neighbor?” Then Jesus answered and said, “A certain man went down from Jerusalem to Jericho, and fell among thieves, who stripped him of his clothing, wounded him and departed, leaving him half dead. Now by chance a certain priest came down that road. And when he saw him, he passed by on the other side. Likewise a Levite, when he arrived at the place, came and looked, and passed by on the other side. But a certain Samaritan, as he journeyed, came where he was. And when he saw him, he had compassion. So he went to him and bandaged his wounds, pouring on oil and wine; and he set him on his own animal, brought him to an inn, and took care of him. On the next day, when he departed, he took out two denarii, gave them to the innkeeper, and said to him, ‘Take care of him; and whatever more you spend, when I come again, I will repay you.’ So which of these three do you think was neighbor to him who fell among the thieves?” And he said, “He who showed mercy on him.” Then Jesus said to him, “Go and do likewise.”
COMMENTARY ON LUKE 10: 25-37
This well-known parable occurs only in Luke’s Gospel and illustrates Jesus’ teaching that anyone in immediate need is our neighbor, including strangers and supposed enemies. Symbolically, the Good Samaritan is Christ Himself, the wounded man is humanity set upon by the evil one and the inn is the Church. Notice how when Jesus asks which man was neighbor to the wounded man the response isn’t ‘the Samaritan’ but rather the real answer is given, “he who showed mercy on him.”
Читање из посланице Светог Апостола Павла Ефесцима (4,1-6)
Браћо, молим вас дакле ја сужањ у Господу, да се владате као што приликује вашем звању у које сте позвани, Са сваком понизношћу и кротошћу, с трпљењем, трпећи један другог у љубави, Старајући се држати јединство Духа у свези мира; Једно тело, један дух, као што сте и позвани у једној нади звања свог. Један Господ, једна вера, једно крштење, Један Бог и Отац свих, који је над свима, и кроза све, и у свима нама.
ЧИТАЊЕ СВЕТОГ ЈЕВАНЂЕЉА ПО ЛУКИ (10, 25-37)
У време оно, устаде један законик и кушајући Га рече: Учитељу! Шта ћу чинити да добијем живот вечни? А Он му рече: Шта је написано у закону? Како читаш? А он одговарајући рече: Љуби Господа Бога свог свим срцем својим, и свом душом својом, и свом снагом својом, и свом мисли својом, и ближњег свог као самог себе. Рече му пак: Право си одговорио; то чини и бићеш жив. А он хтеде да се оправда, па рече Исусу: А ко је ближњи мој? А Исус одговарајући рече: Један човек силажаше из Јерусалима у Јерихон, па га ухватише хајдуци, који га свукоше и изранише, па отидоше, оставивши га пола мртва. А изненада силажаше оним путем некакав свештеник, и видевши га прође. А тако и Левит кад је био на ономе месту, приступи, и видевши га прође. А Самарјанин некакав пролазећи дође над њега, и видевши га сажали му се; И приступивши зави му ране и зали уљем и вином; и посадивши га на своје кљусе доведе у гостионицу, и устаде око њега. И сутрадан полазећи извади два гроша те даде крчмару, и рече му: Гледај га, и шта више потрошиш ја ћу ти платити кад се вратим. Шта мислиш, дакле, који је од оне тројице био ближњи ономе што су га били ухватили хајдуци? А он рече: Онај који се смиловао на њега. А Исус му рече: Иди, и ти чини тако.
БЕСЕДА Светог Владике Николаја Велимировића о позиву свих хришћана да буду свети Светима који су у Ефесу (Еф. 1, 1). Светима назива апостол хришћане у Ефесу. Не назива он светим једног или двојицу од њих или један део њих него све. Није ли то дивно чудо Божје, да људи не у пустињи него у граду, и то у једном идолском и поквареном граду, буду свети? И да буду свети људи жењени, који децу рађају, који тргују и послују! Такви су ваистину били први хришћани. Њихова преданост и верност и ревност у вери, као и светост и чистота живота, потпуно је оправдала назвање светима. Ако су у последња времена свети постали изузетак, у она прва времена несвети били су изузетак. Свети су били правило. У осталом не треба се чудити што апостол назива све крштене душе у Ефесу светим још и због тога, што он има један још узвишенији назив за све хришћане, на име синови, синови Божји (Гал. 4, 6). Право да се тако називамо дао нам је и сам Христос Господ, када нас је научио, да ословљавамо Бога: Оче наш! О браћо моја, не говоримо ли ми Богу сваки дан: свјати Боже? Не називамо ли ангеле светим? Не називамо ли Мајку Божју светом? И пророке, и апостоле, и мученике, и праведнике? Не називамо ли небо светим, и царство небеско светим? Ко се, дакле, може уселити у царство свето осим светих? Ако имамо наду на спасење, имамо наду и на светост. О Боже Свети, који у светињи живиш и међу светима почиваш, и свете к Себи призиваш и милујеш, помози и нама, да се осветимо, – у речима и у мислима и у делима. На славу Твоју и на спасење наше. Теби слава и хвала вавек. Амин.